INTERVJU S LJUBICOM BUŠETIĆ: Zbog čega sam zbog veslanja napustila vaterpolo

Par letošnjih odlazaka na veslačke treninge bili su dovoljni Ljubici Bušetić da posle sedam godina provedenih u vaterpolu, u kojem je ostvarila brojne uspehe, promeni svoje “radno mesto” u sportu i da iz bazena uskoči u čamac. Budući da je imala dug sportski staž nije joj dugo trebalo da se ukolopi u novi trenažni sistem. Svega mesec dana pošto je napravila prvi zaveslaj u životu dobila je priliku da učestvuje državnom šampionatu gde je u četverac skulu za pionirke, sa Anjom Marinković, Ljubicom Tešmanović i Janom Kojadinović, bila prva ispod crte za postolje. Već tada je pokazala visok potencijal koji bi, po mišljenju klupske struke, dogodine trebalo da je promoviše u jednu od udarnih igala našeg ženskog pionirskog tima.

U koju školu ideš i kakav si đak?

Idem u Osnovnu školu “Vlada Aksentijević” i vrlo dobar sam đak. Ovog septembra sam krenula u završnu godinu osnovnog obrazovanja, a želja mi je da, nakon osnovne škole, upišem srednju medicinsku. Iako su mi svi iz porodice u medicinskoj struci to nije uticalo na moju želju. Volela bih da se bavim sportskom medicinom i da tako povežem dve oblasti koje me najviše zanimaju.

Koji su ti omiljeni predmeti u školi?

Moji favoriti među predmetima su engleski, matematika i fizika, iz prostog razloga jer mi najviše leže. Odlična sam u sve tri pomenute oblasti koje mi, svaka na svoj način, pomažu da otvaram nove životne poglede.

Zbog čega si počela da treniraš veslanje?

Jedan od glavnih “krivaca” za veslački početak bio je brat Milutin koji je dugo trenirao ovaj sport. Stalno me je “bombardovao” lepim informacijama o veslanju i, povrh svega, sjajnom druženju u Klubu. S druge strane u vaterpolu, koji sam trenirala u Zvezdi sedam godina, leti nije bilo nikakvih aktivnosti, a pored toga, vremenom sam počela da osećam određeno zasićenje. I zbog viška slobodnog vremena u avgustu ove godine sam došla na par treninga u Partizan i vrlo brzo odlučila da veslanje postane moj naredni sportski izazov. Jednostavno, ovaj sport mi se više sviđa od vaterpola, a na svaki trening odlazim sa mnogo motiva i uzbuđenja. To u vaterpolu dugo nije bio slučaj.

Šta ti je najzanimljivije na treninzima?

Fenomenalno druženje u Klubu i dalje mi je jedan od najjačih utisaka o veslanju. Iako su treninzi naporni sjajno društvo mi pomaže da ih odradim na najbolji način. Što se tiče vrste treninga, kao i svim mojim drugarima i drugaricama, svaki novi odlazak na vodu stvara neponovljivi osećaj.

Koji ti je dosadašnji uspeh najdraži?

Iako sam u vaterpolu “upisala” mnogo uspeha dan kada sam osvojila prvu veslačku medalju ostaće mu u neizbrisivom sećanju. Sredinom oktobra u četverac skulu za pionirke sa Anjom Marinković, Ljubicom Tešmanović i Janom Kojadinović stigla sam do bronze na Daljinskoj regati u Novom Sadu. Trka je bila zahtevna, a bila sam neverovatno ponosna kada smo kroz cilj prošle kao treće jer sam, posle svega dva meseca treninga, uspela da stignem do svog prvog odličja na veslačkoj sceni.

Da li imaš idola?

Idoli su mi braća Martin i Valent Sinković, osvajači najznačajnijih svetskih odličja. Obožavam da gledam njihove trke i uživam u skladu koji imaju dok zajedno veslaju.

Šta bi volela da postigneš u veslanju?

Ove godine sam svega dva dana pred početak Prvenstva Srbije saznala da ću veslati na ovom takmičenju tako da je četvrto mesto bilo sjajan uspeh. Naredne sezone medalja na državnom šampionatu trebalo bi da se podrazumeva, a iskreno se nadam i čvrsto verujem da će biti ona najsjajnija. Što se tiče nekih dugoročnih cilje volela bih da postanem državna reprezentativka i da branim boje naše zemlje na najvećim međunarodnim takmičenjima.

VESLAČKI KLUB PARTIZAN