Basic HTML Version
Naše prve olimpijske igre
49
nu, pošto su branili boje svojih univerziteta na Prvenstvu
Amerike. Prvobitni plan je bio ja te godine veslam u dubl
skulu sa Stegićem ili Rankovićem. Probali smo obe kom-
binacije, i jedna i druga su išle sjajno, pa je pala odluka da
se okušamo i u četvercu bez kormilara u koji je, pored nas
trojice, seo i Filipić. Na prvo sedanje čamac je leteo i ta-
ko je otklonjena poslednja dilema oko posade koja će na
Olimpijskoj kvalifikacionoj regaƟ u Lucernu pokušaƟ da
izvadi “vizu“za Sidnej. OƟšli smo u Švajcarsku u odličnoj
formi. Sve je išlo glatko. Bez ikakvih problema sƟgli smo
do finala. U okršaju za dva mesta koja su vodila na Igre
izgubili smo za dlaku od Slovenaca i Amerikanaca. Koliko
jebilaneizvesna trkanajboljeoslikavapodatakda jepred-
nost prvoplasiranih Slovenaca u odnosu na nas bila svega
dve deseƟnke, što je, kada je četverac upitanju, svega po-
la metra. Duboko smo se razočarali posle trke. Svi brodo-
vi su nam u tom trenutku potonuli. MeđuƟm, samo dva
sata kasnije došlo je do veleobrta. Naime, na regatnom
sastanku posle trke odlučeno je, s obziromna minimalnu
razliku u finalu, i trećeplasirani čamac ide na igre. To me-
sto se naknadno otvorilo jer suBelorusi, koji su olimpijsku
normu izborili na Svetskom prvenstvu 1999, pali na do-
ping testu. Budući da na olimpijskoj regaƟ tradicionalno
učestvuje 13 teških četveraca u Svetskoj veslačkoj federa-
ciji nisu želeli damenjaju sistemtakmičenja, pa su odlučili
daumestoBelorusijeuSidnej ode i trećeplasiranaekipa iz
Lucerna, tj. mi. Sećam se da je trener četverca Dejan Gu-
slov, čim je saznao za odluku na regatnomodboru istrčao
sa sastanka i pre njegovog završetka, u želji da svoju ra-
dost podeli sa nama. Osećaj razočaranja momentalno je
zamenila ushićenost i ogromna sreća zbog toga što ćemo
i mi biƟ deo Igara 2000. – prepričava svojevrsnu dramu iz
Lucerna Ivan Smiljanić.
Ovaj čamac poslednju zvaničnu proveru za nastup
na Olimpijskim igrama imao je na Svetskom prven-
stvu za seniore do 23 godine čiji je domaćin krajem
jula bio Kopenhagen.
– U Danskoj smo suvereno sƟgli do zlata. U finalu smo
u poslednjih 750 metara ušli sa prednošću od sedam
sekundi u odnosu na drugoplasirane i u mirnom ritmu
smo izveslali finiš i sƟgli do trona. Koliko smo bili ube-
dljivi najbolje oslikava podatak da su drugoplasirana
Australija i trećeplasirana Francuska prošle kroz cilj po-
sle više od šest sekundi posle nas. Nastavili smo mo-
Ɵvisano s pripremama za Sidnej. Pred odlazak na Igre
bili smo svesni da smo “13. prase“ među teškim čever-
cima, što zbog načina na koji smo se plasirali što zbog
toga što smo bili ubedljivo najmlađa posada. Ranković
je sa 21 godina bio naš najiskusniji član, Stegić i Filipić
su imali po 20, a ja 19. Stoga, sve ispod poslednjeg me-
sta smo doživljavali kao uspeh – isƟče Smiljanić.
Teški četverac je bio peƟ u trećoj grupi kvalifikacija
(6:16,46), tako da je za polufinale morao da se bori u
repesažu. U drugoj prilici za plasman među 12 najboljih
naš čamac je trijumfovao (6:09,69), dok je u polufinalu
zauzeo petomesto (6:08,82). Filipiću, Smiljaniću, Ranko-
viću i Stegiću malo je nedostajalo da trijumfalno završe
svoj nastup u Sidneju. U B finalu bili su drugi (6:01,54),
sa 25 stoƟnki zaostatka za prvoplasiranom Francuskom.
– Loše smo startovali, ali smo izveslali fenomenalnu tr-
ku u repesažu. U polufinalu smo ostvarili realan rezul-
tat. Jednostavno, bolje od toga nije moglo budući da je
bilo mentalno mnogo teško da se boriš sa, objekƟvno,
mnogo bržim čamcima. MeđuƟm, nismo klonuli du-
hom i želeli smo da u B finalu osvojimo prvomesto i još
jednomdokažemo da nam je bilomesto u Sidneju. Ga-
zili smo Francuze, učesnike finala na Svetskom prven-
stvu u Kanadi 1999, i na kraju za dlaku izgubili, i to u po-
slednjih 50 metara. Sve u svemu bili smo prezadovoljni
svojim učinkom u Sidneju i Ɵme što smo bili deo tako
velikog događaja. Ono što sam doživeo na ceremoniji
otvaranja Igrama nisam doživeo nikada pre, a ni posle
toga. Neverovatan je osećaj kada izađeš na stadion na
kojem je bilo 120.000 ljudi, koji su aplauzom dočekivali
sve sporƟste. I danas se naježim kada se seƟm trenut-
ka kada su prozvali ime Jugoslavija i kada smo izašli na
veliku scenu. To je pogotovo bilo nesvakidašnje isku-
stvo zamene jer samdo tada veslao pred publikom ko-
ju su činile moja mama, tetka i eventualno dve majke
veslača iz moje posade – zaključuje Smiljanić.
¶