Basic HTML Version
34
Revija Veslačkog kluba Partizan broj VII
njoj imala je oko 180 zaposlenih, a danas, osam go-
dina kasnije, broji 700 ljudi. O razvoju i jačini ove
kompanije govori i to što se od 2010. njene deonice
nalaze na Berzi, a godišnji profit joj je oko 300 mili-
ona dolara. Ja sam na čelu najbrojnijeg sektora, koji
donosi kompaniji više od polovine godišnjeg profita,
i čiji su glavni klijenƟ finansijske korporacije. Posao
je vrlo dinamičan i zahtevan i uživam u njemu, Ɵm
pre što sam u stalnoj komunikaciji sa ljudima, što me
ispunjava.
Da li iz današnje perspekƟve žališ što si relaƟv-
no rano prekinuo sa bavljenjem vrhunskim ve-
slanjem?
Veslanje je bilo i ostalo jedno od mojih najvećih ži-
votnih strasƟ i da se ponovo rodim sve bi isto kre-
nuo iz početka. Naravno, da postoji velika praznina
što nisam uspeo da se na reprezentaƟvnom nivou
iskažem koliko sam želeo. MeđuƟm, okolnosƟ mojoj
generaciji nisu išle na ruku. U vreme mog veslačkog
stasavanja zemlja je bila u velikim problemima. Uve-
dene su sankcije koje su se odnosile i na nas spor-
Ɵste. Kada je trebalo da učestvujemo na svetskim
juniorskim šampionaƟma to nam nije bilo dozvo-
ljeno, pa se sve svodilo na nastupe na nekim inter-
nacionalnim regatama. U želji da se dokažem u dr-
žavnom Ɵmu, nakon završetka srednje škole, počeo
sam da studiram u Beogradu. MeđuƟm, ubrzo sam
dobio ponudu da odem na Berkli koju nisam mogao
da odbijem. Tamo sam se se takmičio za univerzitet-
ski Ɵm i presrećan sam što sam se, barem u Ame-
rici, potpuno ostvario kao veslač. Ipak, to je nešto
sasvim drugo. Do kraja života postojaće žal što ni-
sam uspeo da sa svojim trenerima, prvo sa Neboj-
šom Jevremovićem od 1992. do 1995, a potom i sa
Nebojšom Ilićem, koji mi je bio trener do kraja ka-
rijere, ostvarim na međunarodnoj sceni ono za šta
smo zajednički radili, mučili se i čvrsto verovali u to.
S druge strane osećam ogromno zadovoljstvo i sre-
ću što sam bio mali deo cele te priče koja je tada
počela da se ozbiljno razvija i koja je kasnije doživela
svoje zvezdane trenutke. Nešto što ja nisam uspeo,
kasnije su ostvarili neki drugi momci koji su iznikli iz
sistema koji sam i ja prošao. To je nešto što me čini
ponosnim.
Koliko je veslanje uƟcalo na tvoj život?
Veslanje me je profilisalo za čitav život i imalo je veliki
uƟcaj na to da postanem ono to sam danas. Okušao
sam se u mnogo sportova koji su bili neuporedivo po-
pularniji od veslanja. Ipak, prva stvar koja me je fa-
scinirala jeste to što sam u veslanju odmah upoznao
veliki broj ljudi koji su imali gotovo iste poglede na
svet i interesovanja kao ja. Sa gotovo svima sam po-
stao veliki prijatelj i uspostavio neraskidive veze ko-
je će trajaƟ čitavog života. Ne mogu ni da zamislim
drugačiji životni put od ovoga što sam imao, a čiji je
početak skopčan sa dolaskom u Veslački klub ParƟzan
1992. Odmah sam shvaƟo da je veslanje, po mnogo
čemu, unikatan sport i spoj dve stvari. Prva je feno-
menalan osećaj kada se nalaziš na vodi i kada hvataš
zaveslaj u želji da svojim snagom i umećem pokrećeš
čamac. Pokret koji izvodiš nije prirodan, a da bi ga
uvežbao potrebno je mnogo želje, rada i istrajnosƟ.
Uživao sam u jakim i teškim treninzima, a tada sam
naučio da do uspeha nema prečica i da je on propor-
cijalan trudu koji uložiš na putu do njega. Druga stvar
koju sam naučio u ovom sportu jeste da u trenuci-
ma slabosƟ ne smeš da kloneš. Upravo tada treba da
“zagrizeš“ najjače, da ostaneš maksimalno fokusiran
i koncentrisan, i da uz vanredan napor sve možeš da
prevaziđeš i da izađeš još jači. To je nešto što mi je
mnogo korisƟlo i na poslovnom planu. Kada sam bio
na najvećim iskušenjima i osećao se ranjivim baš ta-
da sam iz sebe izvlačio maksimum, pomerao granice i
postajao svestan sebe i svojih mogućnosƟ.
Koja su najupečatljivija sećanja koja te vezuju za
Veslački klub ParƟzan iz perioda kada si trenirao
u ovom klubu?
>>>