Pavle Lijeskić je član pionirskog tima Veslačkog kluba Partizan. U našem klubu je gotovo tri godine a za to vreme je skrenuo pažnju na sebe izuzetnim talentom za ovaj sport. Da je satkan od vrhunskih materijala dokazao je na Prvenstvu države na ergometrima u Novom Sadu gde je postao šampion u pionirskoj konkurenciji u dubl skulu u paru sa Nikolom Jankulovićem. Njih dvojica su potom briljirali i na vodi osvojivši zlata u dubl skulu na svim regatama u ovoj sezoni na kojima su učestvovali. Ipak, po rečima trenera, da talenat ne bi ostao mrtvo slovo na papiru trebalo bi da za nijansu promeni odnos prema treninzima. Ukoliko uspe u tome nema sumnje da će Pavle, koji pored redovne škole pohađa i Muzičku školu i koji naredne godine prelazi u kadetsku konkurenciju, izrasti u vrhunskog veslača.

U koju školu ideš i kakav si đak?

Idem u Osnovu školu “Ljuba Nenadović”. Malo mi je nedostajalo da VII razred završim sa odličnim uspehom. Potrudiću se da poslednju godinu osnovne škole budem odličan i da upišem školu koju želim a to je Medicinska. Inače, šesti sam razred Muzičke škole. Moj instrument je klasična gitara. Čim sam je uzeo u ruke rekli su mi da imam talenat za nju i već šest godina sam joj “odan”.

Koji su ti omiljeni predmeti u školi?

U redovnoj školi najviše molim fizičko i likovno. Jednostavno, volim sport i umetnost pa je logično što su mi ovi predmeti najomiljeniji.

Zbog čega si počeo da treniraš veslanje?

Pre veslanja sam trenirao košarku koja je postala “žrtva” mog bavljenja muzikom. Naime, pošto sviranje gitare i treniranje nekog sporta u kojem lako možeš da povrediš prste ne idu jedno sa drugim morao sam da odustanem od košarke. Pošto volim sport odmah sam tražio alternativu. Za plivanje i fudbal nisam imao talenta. Jednog dana vozeći bicikl na Adi Ciganliji video sam veslački trening. Trener Bunčić me je pozvao da dođem da probam da veslam. Svideo mi se ovaj sport na prvi pogled pogotovo što sam video da imam smisla za njega.

Šta ti je najzanimljivije na treninzima?

Veslački treninzi znaju da budu naporni, pogotovo oni na suvom. Međutim, treninzi na vodi za mene ne predstavljaju bilo kakav napor s obzirom uživam kada smo u čamcu. Volim sve što radimo na vodi, počev od raznih tehničkih detalja do samog trkanja sa “saigračima” iz kluba.

Koji ti je dosadašnji uspeh najdraži?

Najsrećniji sam bio kada sam sa Jankulovićem postao državni prvak na ergometrima u Novom Sadu. Nas dvojica smo bili na visini zadatka na državnom šampionatu. Do tada nikada nisam seo u dubl skul koji je od Novog Sada postao moja disciplina. Pokazalo se da smo Jankulović i ja dobitna kominacija i da možemo mnogo.

Da li imaš omiljenog veslača?

Iako često gledam velika veslačka takmičenja i dalje nemam svog omiljenog veslača.

Šta bi voleo da postigneš u veslanju?

San svakog sportiste, pa i mene, jeste da bude učesnik olimpijskih igara, najvećeg svetskog sportskog događaja. Svaki trening, svako takmičenje je podređeno tom cilju. Ipak, daleko sam od seniorske konkurencije. I dalje sam pionir. Treba prvo da se dokažem u kadetskoj, potom i juniorskoj konkurenciji da bih uopšte razmišljao o seniroskoj reprezentaciji.