Nedavno je Veslački klub Partizan dobio veliko pojačanje u stručnom štabu. U jato vrsnih trenera u našem klubu direktno iz Amerike doleteo je Goran Todorović, diplomac političke ekonomije Berkeley univerziteta i momak koji je u “crno-belom” taboru neprestano deceniju i po, naravno sa malim prekidima zbog studiranja u Americi. Trenerski zanat počeo je da peče 2012, kada je i definitivno odlučio da kaže poslednje zbogom karijeri aktivnog takmičara. Ogromna želja da ostane u ovom sportu, koji je, kako kaže, definisao njegov život i stvorio od njega jednog dobrog, odgovornog i disciplinovanog čoveka, nagnala ga je da se okrene trenerskom pozivu.

Intervju sa Goranom Todorovićem, koji smo vodili u pauzi dva treninga u našem klubu, počinjemo s pitanjem koji su mu bili glavni motivi da postane trener?

Od 2000, kada sam napravio prvi zaveslaj, veslanje je postalo moj život. Uz ovaj sport sam odrastao, sazreo i definisao se kao ličnost. Proširio mi je vidike i mnogo toga pružio. I dok sam se aktivno bavio veslanjem i uporedo studirao znao sam da ću ceo život ostati u ovom sportu. Zbog toga je trenerski poziv bio logičan korak, pogotovo što sam imao iskrenu želju da svoje veliko veslačko i životno iskustvo nastavim da prenosim mlađim naraštajima. Kroz veslanje sam prošao kompletan proces koji, pored same sportske obuke, podrazumeva i vrhunsko vaspitanje, obrazovanje i stvaranje jedne stabilne i kompletne ličnosti. Zbog svega toga smatram da imam sve predispozicije da kvalitetno obavljam ovaj odgovoran i zahtevan posao.

Prva trenerska iskustva stekao si u Americi. Kako je došlo do toga?

Pre tri godine na glavni trener Berkeley Majkl Teti, jedan od najboljih i najcenjenijih svetskih veslačkih stručnjaka, pozvao me je da budem volonter u stručnom veslačkom timu ovog univerziteta. Taj poziv je došao u najboljem trenutku tj. neposredno pošto sam diplomirao a pritom i odlučio da završim profesionalnu karijeru. Dobro sam se pokazao i nakon toga sam dobio poziv da budem deo stručnog tima u okviru projekta srednjoškolskog američkog veslanja. Postao sam asistent u Oakland Strokes što je bio moj prvi samostalni trenerski posao. Glavni trener Džejson Hilton dao mi je odrešene ruke sa mojim grupama i ovaj tim je za kratko vreme napravio pravi bum u Americi. Iako do tada nije bio ni među prvih 20 već prve godine smo bili vicešampioni Amerike, a godinu dana kasnije smo stigli i do trona. Bio sam presrećan jer smo uradili ogroman posao. Ubrzo sam dobio ponudu da mi tim finansira radnu dozvolu i da nastavim da radim ali…

Uprkos tome odlučio si se da se vratiš u Srbiju i da trenersku karijeru nastaviš u Partizanu. Kako i zbog čega si doneo tu odluku?

Partizan je moja druga kuća. U ovom klubu sam rastao i stasavao uz asove Nikolu Stojića, Đorđa Višackog i ostale, kao i uz vrhunske stručnjake Nebojšu Ilića, Oleksandra Fedotova i druge kao što je i Aleksandar Ivković, moj dugogodišnji trener i čovek koji je jedan od najzaslužnijih što sam danas ovo što jesam. Njegovi životni i veslački saveti su bili od neprocenjivog značaja za čitav moj dosadašnji put. Sa njim sam izgradio neraskidivo prijateljstvo za čitav život, a on je postao moj veslački otac. Dok sam bio u Americi preko njega sam redovno pratio sva dešavanja u mom voljenom klubu. Sale mi je mnogo pomogao i kada sam u Oakland Strokes imao svoj prvi trenerski samostalni zadatak. U trenažnom procesu sam umnogome koristio njegove planove i programe rada i to je svakako doprinelo da ovaj američki srednjoškolski tim za kratko vreme ostvari briljantne rezultate. Iako sam trenersku karijeru počeo u Americi već tada sam znao da je izvestan moj povratak u Srbiju. Tim pre što imam specifičnu porodičnu situaciju. Najmlađe sam dete u porodici. Imam dve sestre a ona mlađe je od mene starija čak 15 godina. Moji roditelji su stari i jedan od razloga što sam želeo da se vratim jeste i to što sam hteo da budem uz porodicu. Klub mi je ponudio da nastavim svoj trenerski put u Partizanu koji sam, bez oklevanja i razmišljanja, prihvatio. Mislim da u ovom klubu imam mnogo veće šanse za trenerski napredak nego u Americi. Radim u okruženju vrhunskih stručnjaka a, za razliku od Amerike gde u trenerskom pogledu postoje mnoga ograničenja, u Srbiji ne postoje limiti kada je u pitanju rad. Recimo u timu Oakland Strokes imao sam na raspolaganju svega dva sata dnevno treninga i to u popodnevnim terminima koji u zimskom periodu, zbog mraka, nisu ni mogli ni da se koriste. Ovde je profesionalizam na višem nivou što je za trenera izuzetno važna stvar. Na kraju moram da “podvučem” da sam ja od Partizana dobio mnogo i da mi je velika čast i obaveza što sam dobio priliku da radim u ovom velikom klubu. Moje iskustvo i fanatična želja za požrtvovanim radom daju mi šansu da i ja napravim nekog vrhunskog veslača ili veslačicu i da se tako odužim klubu za sve što je učinio za mene, iako, kako mi je rekao jedan trener u Americi “Neki dugovi se nikada ne isplate”.

Kakvi su ti prvi utisci radom i veslačkim kadrom u Partizanu?

Budući da sam dugo u Partizanu, a i dok sam bio u Americi imao sam stalan kontakt sa ljudima iz kluba i pre nego što sam počeo zvanično da radim znao sam kakvi su ciljevi i sa sa čime trenutno raspolažemo. Utisci posle ovih mesec dana su najpozitivniji mogući. Budući da sam radio sa svim uzrastima stekao sam dobar uvid u kvalitet svih kategorija. Imamo zaista ogroman potencijal. Svi veslači i veslačice su izuzetno posvećeni što mene kao trenera posebno raduje. Naši veslači i veslačice su neuporedivo bolji od njihovih vršnjaka iz Amerike sa kojima sam imao priliku da radim. Mnogo su ozbiljniji, zreliji i već sada znaju šta hoće da postignu što je izuzetno bitno za uspeh. Takođe, za razliku od Amerike sistem rada u Partizanu je potpuno drugačiji i iz razloga što su ciljevi mnogo viši. Mi kao klub u startu težimo da stvaramo veslače i veslačice svetske klase pa je ceo sistem rada podređen tome.

Šta kao trener želiš i očekuješ od veslača i veslačica koje treniraš?

Ono što su mene treneri, pre svih Sale, naučili kao klinca pokušaću i ja da prenesem na decu s kojom budem radio. To je pre svega da ih naučiš disciplini koja je veoma širok pojam i koja je neophodna za čitav život. Pod pojmom disciplina podrazumevam i odnos prema treningu, i odanost i svest prema obavezama kako u klubu tako i van njega, i odnos prema školi, porodici, zdravlju, prijateljima… Veslanje je jedan izuzetno težak i naporan sport u kojem gotovo da nemaš ni najmanju pauzu tokom godine. Ukoliko želiš da napreduješ nema prečica. Sve moraš za zaradiš svojim trudom i zalaganjem. Ukoliko ti to pođe za rukom i ukoliko taj postulat prihvatiš kao neki svoj životni moto neće biti izazova kojem nećeš biti dorastao. Ja sam, na primer, otišao u Ameriku iako nisam znao, gotovo, ni reč engleskog. Prvih meseci je bilo izuzetno teško, ali nisam ni pomislio da odustanem jer sam imao veliki cilj i znao sam da moram mnogo toga da istrpim da bih ga dosegao. Na kraju sam diplomirao na najboljem državnom univerzitetu na svetu koji je među “Top 10” najboljih svetskih obrazovnih ustanova.

Zbog čega si prekinuo karijeru u najboljim veslačkim godinama?

Za vreme mojih studija u Americi na reprezentativnu scenu su stupili neki novi klinci. Ja sam se vraćao kada mi se završe semestri i bilo mi je mnogo teško da se vratim u formu i da uđem u koštac sa žestokom konkurencijom. Tim pre što smo u Americi trenirali jedino u osmercima dok se ovde prave, pre svega, neki manji čamci. Uvideo sam da ako želim da ponovo dostignem reprezentativni nivo moram tri kompletne godine da se potpuno posvetim treningu u Srbiji. Budući da su mi roditelji penzioneri i da sam bio svestan da što pre moram da se osamostalim u svakom smislu, nisam sebi mogao da dozvolim takav rizik. Odlučio sam da prekinem karijeru i da se posvetim trenerskom pozivu koji me ostavlja u veslanju, mojoj velikoj ljubavi. Tek sada vidim da nisam ni najmanje pogrešio. Moja trenerska karijera je krenula upravo onako kako sam i zamislio a, povrh svega, radim nešto što me u potpunosti ispunjava i nešto što je puno velikih izazova.

Koji uspeh za tebe ima posebnu težinu?

Najveći uspeh mi je to što sam kroz veslanje postao normalna i stabilna osoba, što sam završio prestižan univerzitet i što radim posao koji volim najviše na svetu, koji je meni mnogo više od toga. U rezultatskom smislu osvajanje Univerzitetskog prvenstva Amerike 2008. sa Berkeley je nešto što ću pamtiti dok sam živ. Nismo zabeležili pobedu tokom cele te sezone, ali smo trijumfovali u trci za titulu. Posebno sam srećan što je u tom osmercu pored mene veslao moj veliki prijatelj Jovan Popović. Pored nas dvojce čamac su činili veslači različitih nacionalnosti i kultura. Iako smo bili svesni da se posle te trke možda više nikada nećemo videti veslali smo kao jedan i na kraju smo stigli do prvog mesta. Nakon trke preplavio me je adrenalin i ushićenje koje nikada neću zaboraviti.