Igor Lončarević je u Beograd iz rodnog Bratunca stigao 2011. u okviru Projekta „Indetifikacija mladih talenata“. Iz velike grupe momaka koji su te i naredne godine iz raznih krajeva stigli u naš glavni grad u okviru pomenutog projekta Lončarević je na putu građenja vrhunske veslačke karijere jedini “preživeo” do danas. Upornost do neba, fanatična posvećenost i neosporni talenat samo su neke od osobina koje ovog primerenog momka ne izbacuju sa koloseka ostvarenja visokih sportskih ciljeva koje je ispred sebe postavio.

Kako je došlo do toga da počneš da treniraš veslanje?

Sport je moja preokupacija od malih nogu što i ne treba da čudi budući da mi je cela uža i šira porodica potpuno sportska. Otac je dugo igrao fudbal za Bratunac a da je bilo samo malo više sreće, s obzirom na veliki talenat koji je imao, sigurno je da bi zaigrao u nekom mnogo većem klubu. Moja sportska karijera počela je s košarkom koju sam trenirao sedam godina u lokalnom klubu koji je jedan od najboljih u Republici Srpskoj. Uglavnom sam bio na bekovskoj poziciji u timu. Odlično sam napredovao, a sa svojim klubom sam počeo da postižem i odlične rezultate. Recimo, osvojili smo izuzetno jak međunarodni turnir u Francuskoj. Međutim, 2011. se sve promenilo. Zamenik direktora moje škole obavestio je učenike da će biti organizovano veslačko testiranje posle kojeg će najbolji dobiti priliku da počnu da treniraju u Beogradu i da tamo nastave školovanje koje će biti u potpunosti plaćeno. Veslali smo na ergometrima po dva-tri minuta i meni je odmah rečeno da sam ostvario odličan rezultat i da će me kontaktirati. Dugo me nisu zvali tako da sam čak i zaboravio na to. Ipak, negde krajem leta dobio sam poziv da se preselim u Beograd i da počnem da treniram u Veslačkom klubu Partizan. Kada sam saznao o kom je klubu reč za mene nije bilo nikakve dileme. Budući da sam vatreni navijač Partizana i da mi je višegodišnji san bio da obučem njegov dres u bilo kom sportu bez razmišljanja sam odlučio da prekinem košarkašku karijeru i da počnem da se bavim veslanjem o kojem, iskren da budem, nisam mnogo toga znao u tom trenutku.

Došao si u Beograd sa svega 16 godina. Kako je protekao period prilagođavanja na novu sredinu i na nov način života?

Dolazak u Beograd je bio jedan od mojih najstresnijih momenata u životu. Imao sam svega 16 godina, prvi put sam se odvojio od porodice, a iz grada sa svega 30.000 stanovnika od kojih većinu i poznaješ došao sam u dvomilionski grad gde su ti svi apsolutni stranci. Doduše, iz Bratunca je u okviru ovog projekta samom došao još jedan momak Petar Milinović koji se vratio posle godinu dana. S početka je bilo izuzetno teško. Nedostajala mi je porodica, a i treninzi su bili žestoki, daleko naporniji od onoga što sam navikao u košarci. Ipak, uz veliku podršku porodice i ljudi iz kluba, pre svega Aleksandra Ivkovića koji mi je bio kao otac, uspeo sam da pregrmim period prilagođavanja. Iako je bilo teško nijednog trenutka nisam pomislio da odustanem jer sam čvrsto rešio da uspem u ovom sportu, a znao sam da je to bio jedini put ka tome. Adaptiranje na novu sredinu i na novi način života trajalo je godinu dana. Naime, posle tog perioda nisam osećao preveliku setu i tugu kada sam vraćao u Beograd iz Bratunca u kojim sam odlazio kada god sam imao vremena. To je bio najbolji znak da sam u potpunosti prihvatio svoj novi beogradski i veslački život. Posle mene u Beograd je stigao i moj dve godine mlađi brat Srđan koji trenira fudbal u Partizanu. Presrećan sam zbog njega jer važi za jednog od tri najtalentovanijih igrača u Omladinskoj školi ovog kluba.

S kojim željama i očekivanjima ulaziš u novu sezonu?

Kao i u svaku sezonu i u ovu ulazim sa velikim ambicijama. Trenutno veslam u dvojcu bez kormilara sa Radojem Đerićem. Prezadovoljan sam kako funkcionišemo. Imamo odličnu brzinu, na nekim sparing treninzima smo bili bolji i od Vasića i Beđika koji su nas nekada pobeđivali i sa šest sekundi. Polako ali sigurno dokazujem da sam sazreo za velike domete. Iako na ergometru postižem nešto slabije rezultate u čamcu uvek pokažem odličnu brzinu, bez obzira ko mi je parter. Voleo bih da izborim svoje mesto u nekom od čamaca za Evropsko prvenstvo za seniore u Poznanju. Nakon toga konkurencija u državnom timu će se izuzetno pojačati budući da će se za nastup na Svetskom prvenstvu za seniore u Ožibeleu boriti i “Amerikanci”. Ove i naredne godine mogu da se takmičim kao mlađi senior. U ovoj konkurenciji cilj je da osvojim medalju na Svetskom prvenstvu za seniore do 23 godine u Plovdivu. Najverovatnije ću se za mesto u reprezentaciji za ovaj šampionat boriti u dvojcu bez kormilara sa Andrijom Šljukićem. Imali bismo izuzetno jaku konkurenciju u Pivaču i Mačkoviću, koji su lane osvojili bronzu na Svetskom prvenstvu za seniore do 23 godine u Varezeu, a nije isključeno da nas četvorica veslamo u četvercu.

Koji ti je dosadašnji uspeh najdraži?

Uspeh koji je obeležio moju dosadašnju karijeru svakako je bronza na Svetskom prvenstvu za juniore u Plovdivu 2012. Te godine Šljukić i ja smo veslali u dvojcu bez kormilara i sjajno smo počeli sezonu. Na regati u Minhenu smo zabeležili sjajne rezultate. Malo nam je nedostajalo da dođemo do finala izgubivši u trci, iz koje je samo prvoplasirani čamac išao u borbu za medalju, od nemačke prve posade. Trijumfovali smo u B finalu osvojivši tako sedmo mesto u konkurenciji preko 40 najboljih svetskih juniorskih dvojaca. Sa velikim optimizmom smo otputovali na Evropsko prvenstvo za juniore na Bledu. Međutim, najviše zbog bolesti Šljukića podbacili smo na ovom takmičenju osvojivši na kraju četvrto mesto. Mnogi su nas posle ovog takmičenja otpisali. Osim trenera Aleksandra Ivkovića gotovo da niko nije verovao da na Svetskom prvenstvu za juniore te godine možemo do postolja. Brus, Andrija i ja samo otišli na Srebrno jezero i u miru se neprekidno pripremali gotovo tri meseca za šampionat u Plovdivu. Radili smo pakleno, a mnogi su dolazili da vide naš visok intezitet i obim treninga. Nagrada je stigla. Bez velikih najava i očekivanja smo otišli u Plovdiv i tu zabeležili ogroman uspeh. Začepili smo usta mnogima koji nisu verovali u ovu posadu. Taj rezultat za mene ima posebnu težinu i iz razloga što se desio svega godinu dana od mog početka bavljenja veslanjem.

Da li imaš omiljenog veslača?

Iako pratim sva velika veslačka takmičenja nemam svog omiljenog veslača. Kopiranje nečijeg stila samo bi me odvuklo od namere da postanem jedinstven.

Koji ciljeve su postavio ispred sebe u veslačkoj karijeri?

Osvajanje evropskih i svetskih medalja u seniorskoj konkurenciji je nešto o čemu sanjam i nešto zbog čega sam trenutno maksimalno fokusiran na svaki sekund treninga. Naravno, učešće na olimpijskim igrama je cilj svih ciljeva, a eventualno osvajanje medalje na najvećoj svetskoj smotri sporta bi značio da sam došao do vrha svih vrhova puta na kojim sam krenuo 2011. Iznad svega, beskrajno bih voleo da postanem poznat sportista široj javnosti i da kao takav dođem u priliku da pomognem razvoju, pre svega sporta, u svom rodnom Bratuncu.