Miloš Vasić živi svoj veslački san u Beogradu punih osam godina. Jedanaestorica klinaca iz Knića, Malog Zvornika i Trebinja stiglo je u naš glavni grad 2006. u okviru Projekta „Indetifikacija mladih talenata“. Od svih njih samo su Miloš Vasić i Radoje Đerić, obojica članovi našeg kluba, uspeli da za kratko vreme raskošan talenat pretoče u, već sada se može, reći vrhunske veslačke karijere. Iako je, priznaje Miloš, s početka bilo mnogo teško, vera u sebe i posvećenost velikom cilju nisu mu dozvoljavali da ustukne. Naravno, na tom putu podrška koju je dobijao od porodice i od ljudi iz Veslačkog kluba Partizan i Veslačkog saveza Srbije, za koje kaže da su mu bili beogradski roditelji, značajno su doprineli da postane ono što je danas - uspešan reprezentativac i dobar čovek.

Došao si u Beograd sa svega 15 godina. Kako je protekao period prilagođavanja na novu sredinu i na nov način života?

Bio sam osmi razred kada je u moju Osnovnu školu u Malom Zvorniku stigla delegacija Veslačkog saveza Srbije i u učionicama postavila ergometar. Iz mog odeljenja nas četvorica smo dobili priliku da se oprobamo na ovoj spravi. Ja sam prošao test i pozvali su me da se nastavim da se bavim veslanjem. Čim sam stigao u Beograd otišao sam na pripreme u Knić. Budući da nisam imao gotovo nikakvo sportsko iskustvo i da nikoga nisam poznavao bilo mi je mnogo teško. U par navrata sam hteo da odustanem i da se vratim kući u Donju Trešnjicu, inače moje rodno mesto udaljeno 14 kilometara od Malog Zvornika. Međutim, roditelji su me hrabrili da istrajem i da izdržim do povratka u Beograd gde će mi, ubeđivali su me, biti mnogo lakše jer je tamo već na školovanju bio moj brat. Bili su u pravu. Nakon povratka s priprema stvari su počele da dolaze na svoje mesto. Naišao sam na izuzetno gostoprimstvo u Veslačkom klubu Partizan, polako sam počeo da upoznajem društvo i nakon šest meseci potpuno sam se navikao na novi stil života. Krenuo sam u Građevinsku školu, ušao u sistem treninga i krenuo korak po korak da idem ka svojim sportskim ciljevima. Tek sada vidim koliko bih se kajao da nisam tada istrajao. Uz veslanje sam upoznao svet, već postigao neke značajne rezultate i značajno proširio svoje vidike. Pored porodice koja mi je uvek bila, i biće, najčvršći oslonac na tome mogu najviše da zahvalim i ljudima iz Saveza i Veslačkog kluba Partizan. Verovali su u mene, brinuli kao da sam njihovo dete i postali su mi druga porodica. I ovom prilikom im se zahvaljujem na tome.

Protekla sezona je odavno arhivirana. Kada sa ove vremenske distance gledaš na nju?

Iako nisam uspeo da se domognem odličja na Evropskom i Svetskom prvenstvu za mene lično prošla sezona je bila izuzetno uspešna. Na individualnom planu sam napravio veliki skok budući da sam u skifu uspeo da izveslam vreme od 6:53,00 što je, mislim, samo još Stojiću pošlo za rukom. U ovoj disciplini sam nastupio na Evropskom prvenstvu u Beogradu gde sam zauzeo 11. mesto. Mesec i po dana pred ovo takmičenje sam bio povređen pa i zbog toga na ovom šampionatu možda nisam bio na nivou koji sam priželjkivao. Nakon toga seo sam u dvojac bez kormilara sa Beđikom. Ovaj čamac se na Svetskom kupu u Lucernu pokazao u lepom svetlu, a nas dvojca smo, iako smo prvi put veslali zajedno, dokazali da odlično funkcionišemo. Nakon ovog takmičenja upao sam u četverac bez kormilara koji su pored mene činili još Đerić, Jagar i Stojić u u ovom sastavu smo nastupili na Svetskom prvenstvu u Amsterdamu. Bili smo odlični tokom čitavog šampionata i da je bilo samo malo više sreće našli bismo se u finalu. Sa Holanđanima i Amerikancima smo veslali u 20 stotinki pokazavši da ovaj čamac može da bude u samom vrhu.

S kojim željama i očekivanjima ulaziš u novu sezonu koja je predolimijska i u kojoj će Svetsko prvenstvo u Francuskoj biti glavno kvalifikaciono takmičenje za Olimpijske igre u Riju 2016?

Skif je definitivno disciplina u kojoj bih voleo da se takmičim ali mislim da sam još zelen za nju. Nije realno da u njoj jurim „vizu“ za Olimpijske igre u Riju 2016 tako da ću se ove godine najverovatnije fokusirati na dvojac ili četverac u odnosu na rezultate na Izbornim regatama. Prevashodan cilj jeste plasman u Rijo a nadam se da će nam zadatak na Svetskom prvenstvu u Francuskoj biti mnogo lakši nego pre pet godina na Bledu kada je četverac bez kormilara u kojem su pored mene veslali Đerić, Jagar i Vuković obezbedio učešće na Igre u Londonu 2012. Taj planetarni šampionat je bio moje najstresnije i najteže takmičenje u karijeri. Ako se izuzme Jagar svi ostali smo imali malo iskustva a svaka trka je bila pitanje života ili smrti. Na kraju smo uspeli da osvojimo 11. mesto, poslednje koje je donosilo „vizu“ za London. Bio sam presrećan. Sada smo svi pet godina stariji i sam plasman na Igre u Riju 2016 mislim da ne bi smele da se dovedu u pitanje. Lestvica je ove godine podignuta a među ciljevima jeste i osvajanje svetske medalje.

Partizan je ove godine 25. put uzastopno postao prvak države. Šta ovaj klub odvaja od ostalih u zemlji?

Ja sam u Partizanu od početka veslačke karijere. U njemu sam sazreo i kao sportista i kao čovek. Ovaj klub ima dušu, u njemu vlada porodična atmosfera, a uz dobru strukturu i vrhunski rad mislim da je to ključ dominacije u Srbiji. Presrećan sam što sam deo njega i što sam u ovom klubu od svoje 15. godine.

Važiš za jednog od najvećih profesionalaca kada je odnos prema treningu u pitanju. Kako postižeš tako veliku posvećenost?

Sebi uvek postavljam najviše ciljeve a to su sada svetska i olimpijska medalja. Znam i svestan sam šta moram da uradim da bi došao do ovih odličja i zbog toga svaki trening radim najbolje što mogu. Ogromna želja za uspehom jeste moj neiscrpni izbor energije. Kada je teško samo pomislim na razloge zbog čega sve ovo radim i istog trenutka dobijem snagu da izdržim sve napore.

U dosadašnjoj karijeri osvojio si pregršt medalja. Koju bi posebno izdvojio?

Dva odličja za sada imaju posebno mesto u mom srcu. Prvo je zlatna medalja na Balkanskom prvenstvu u Plovdivu 2007. koju sam osvojio u kadetskom četverac skulu s Đerićem, Jovanovićem i Đorđevićem. Ovaj uspeh posebno dobija na težini ako se zna da sam samo godinu dana pre toga prvi put seo u veslački čamac. Uz ovo odličje izdvojio bih i svoju prvu seniorsku medalju - bronzu u četvercu bez kormilara na Evropskom prvenstvu u Varezeu 2012. do kojeg sam stigao u čamcu sa Đerićem, Jagarom i Vukovićem.

Koje su tvoje preokupacije van veslanja?

Uskoro završavam Menadžment u savremenom biznisu na Visokoj školi modernog biznisa. Nakon diplome u planu je upišem master studije. Za sve ostalo osim veslanja i obrazovanja trenutno nemam mnogo vremena. Slobodne trenutke provodim sa devojkom Anđelom s kojom sam u osmogodišnjoj vezi a koju sam upoznao u Veslačkom klubu Partizan. I ona je trenirala veslanje ali je odustala.