Basic HTML Version
Nikola Stojić
7
- Ubedljivo najsrećniji sam bio kada sam sa Višac-
kim na Svetskom prvenstvu u Kelnu 1998. osvojio
bronzu u dvojcu. To je bio prvi put da sam veslao u
finalu seniorskog planetarnog šampionata u nekoj
olimpijskoj discipline i da sam osvojio medalju i to
u jednoj nezaboravnoj trci. U zadnjih 1.000 meta-
ra smo ušli kao četvrti a Višacki je stalno ponavljao
“Tu su nam Amerikanci, zapnimo”. Nismo se pre-
davali, napadali smo ih gotovo ceo kilometar i u
bukvalno poslednjom zaveslaju smo ih i pretekli.
Sa tri stotinke prednosti smo prošli kroz cilj ispred
SAD. Sećam se svog osećaja kada smo izašli da
primimo medalju. Blistao sam kao da smo postali
svetski prvaci. Iako sam posle toga ostvarivao bo-
lje rezultate ta medalja mi je ipak najdraža. Nasu-
prot ovom uspehu srebro na Svetskom prvenstvu
u Lucernu 2001. smatram svojim najvećim razoča-
renjem. Iako smo Višacki i ja postali svetski vicepr-
vaci izgubili smo zlato u poslednjim metrima iako
smo od početka vodili.
Pored veslanja trenutna preokupacija su Ɵ sed-
mogodišnji sin Nemanja i dve i po dana mlađa
kćerka Lana. Da li bi voleo da i tvoji naslednici
krenu tvojim stopama?
- Mislim da je sport jedina svetla stvar u našoj zemlji i
supruga i ja se, i zbog toga, trudimo da decu usmeri-
mo ka njemu. Pored toga što je fizička akƟvnost neo-
phodna za pravilan rast i razvoj, sport poziƟvno dopri-
nosi i razvoju same ličnosƟ. Srećan sam što Nemanja i
Lana od malih nogu pokazuju afinitet ka sportu. Obo-
je skijaju, plivaju, voze bicikl, rolere... U svakom slu-
čaju ukoliko budu želeli da se ozbiljno bave sportom
imaće moju ogromnu podršku.
¶
Nikola Stojić i Đorđe Višacki u dvojcu bez kormilara
na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000. godine